Најпопуларније вести из Србија

Рат Руске Федерације против Украјине утицаће и на предстојеће парламентарне и председничке изборе у Србији.

Избори у Србији на позадини рата у Украјини

Док је Немачка активно ангажована у региону Западног Балкана, у Србији ће 3. априла бити одржани парламентарни и председнички избори. Шта треба очекивати од њих? Са овим питањем ДВ се обратио посланицима Бундестага укљученим у развој балканске политике Берлина.

Према речима Адиса Ахметовића, посланика СПД у Бундестагу, добро је што српска опозиција неће бојкотовати изборе, као што је то урадила 2020. године: „Према резултатима последњих избора, сви темељни механизми парламентарне демократије, кроз које опозиција у парламенту контролише рад владе, недостају.” .

Бићемо сведоци формирања нове балканске политике, у којој ће свака од ових земаља играти своју улогу“, рекао је Ахметович. Поводом прогноза да ће актуелни председник Србије Александар Вучић остати на челу земље после избора, Ахметовић сматра да у сваком случају Вучић више неће имати тај посебан статус. као што је била обдарена за време владавине канцеларке Меркел.

„Мислим да је важно да свих шест земаља Западног Балкана третирамо као једнаке“, каже Ахметович. Некадашња ситуација, када су све намере и напори усмерени на једну централну личност на Западном Балкану, која ће тамо постати гарант стабилности, више није у интересу ЕУ. Уместо тога, „сада сваки шеф државе и влада ових земаља има своју улогу када је реч о стабилности у региону – под Меркеловом је било мало другачије“.

Београд и даље игра важну улогу на Западном Балкану, посебно имајући у виду ситуацију на Косову, у Црној Гори и Босни и Херцеговини. Србија мора да обезбеди стабилност и покаже да фактор нестабилности не долази из Србије – уосталом, сви сукоби у земљама овог региона су некако повезани са Србијом“, рекао је Ахметович.

Molitva jednog čoveka.

Otvorio je vrata tamnice. Danas je napolju padao sneg pa je prostorija odisala nekim sjajem koji nikako nije mogao podneti. Kao i uvek, bacio je pogled prvo na najudaljenije tačke. Skenirao bi svaki zid od poda do plafona iznova i iznova, iako nije uspeo da sazna ništa novo. Još uvek nisu zamenili onu stolicu. Opominje ih svakog dana. Ona nekako prkosi ravnoteži, kao da ima samo tri nogara, a nikako ne uspevate da padnete sa nje, koliko god se klatili. Cveće je uvelo, a on je zaboravio da ubere novo na putu ovamo. Neka, i onako je mrzela cveće, bio je to samo bespotrebni aksesoar i bedni pokušaj da se unesu boje i mirisi u ovaj njen život. Gluposti. Ona nije ni videla ni osećala. Mogla je samo da čuje. No, niko sem njega nije imao ništa da joj saopšti. Nakon dnevne provere, konačno bi dopustio sebi da je vidi. Ležala je nepomično, kao i svakog dana, nesvesna svoje gracioznosti i lepote. Pričao bi joj satima kako su njene oči, crne, krupne, sa ogromnim, gustim trepavicama bile njegova vrata do raja. Siguran je da će se utopiti u njima kada ih bude pogledao. I njene usne... Tako savršeno skrojene za njene božanske crte lica. Kraljevskog tena, mirisa meda, njena koža je počivala skrivena od njegovog prodornog pogleda.Kada će ti skinuti te zavoje, pitao se? Njegovo strpljenje se primicalo kraju, želeo je da se uveri da se ispod tih komada pamuka krije upravo ono što uporno kreira u svoja četiri zida. Bio je ubeđen da ona ne bi završila na ovom mestu da je bila obična, prosečna i jednostavna. Krenuo je da šeta od ćoška do ćoška. Nervozno. Pa je izašao u hodnik. U tri popodne već više nije znao šta mu stvara veću nervozu, nevidljiva kragna koja se sve više stezala oko vrata ili prsti koji su ga grebali dok je pokušavao da je skloni. Ponekad bi neko zastao pored njega i pitao da li je sve u redu, na šta bi on odgovorio da nije navikao na zatvoren prozor, bilo mu je zagušljivo. Što je zapravo bila takva apsurdna laž. Tebi je bilo zagušljivo u sopstvenom telu, zar ne? Ti nisi ni osećao ni primećivao prostor i okruženje. To ti nikada nije bilo bitno. Mogao si da se uklopiš svuda i sa svakim, zar ne? Svuda, sem u samom sebi. Sa svima, sem sa sobom. I tu kragnu si sam sebi postavio, znaš li? Ti je zatežeš time što ne govoriš. Kao da samo udišeš vazduh a nikada ga ne izdahneš. Strah te je da ne pustiš svoj otrov napolje, znam. Ali ne možeš mu naći lek dok ga ne pustiš u divljinu, da se upozna sa još nekim, da bude istražen. Samo tako možeš biti spasen.

Ponovo je počeo da razgovara sa onim glasom koji je samo on mogao da čuje. Ili je to možda stvarno neko vodio razgovor sa njim ali se krio? Krenu nazad ka sobi, ali prethodno baci pogled na desni zglob, deset minuta do 6. Zadržao se, a nije čak stigao ni da joj ispriča priču. Smisliće neku kratku na brzinu.

Prišao je ogledalu da pogleda da li je rumenilo nestalo sa njegovog lica, ima li naznaka besu, ludilu ili ne daj Bože usamljenosti. "Raširi hrabro krljušti sveta koja te drže čvrsto sklupčanog u nemirima.Prevaziđi granice bezumlja i dodirni mislima sve što priželjkuješ. Napusti svoj ponor na trenutak i udahni toplinu sebe. Vrhovima prstiju pređi preko svake svoje neravnine, ne brini da li će te poseći, sve svoje rane ćeš zaceliti prihvatanjem. Proživeo si i pakao i čistilište Božanstvene komedije, sada pođi u raj. Tvoja duša nije nužno loša ako je bivala oštećena i krpljena. Samo je usamljena. I ti si je zaboravio, jer si je smatrao nedostojne tvog fizičkog prikaza. Neguj je i povedi kroz raj za ruku. Njena čistota je tvoja dužnost, i ti je moraš ispuniti, koliko god ti teško bilo. Zato otvori vrata kaveza, onog drugog, na kom su šipke iskrivljene od silnog udaranja u nadi da pobegneš. Zakorači unutra i pusti svetlost da uđe. Hrabro."Načinio je tako hitar pokret ka krevetu da je momentalno zažalio. Kao da je čuo svaku kost kako se požalila na tako naglo uznemiravanje. Mogao se zakleti da su zalaskom sunce rođene njegove molitve da mu ona konačno odgovori. Međutim na krevetu se nalazio isti prikaz. Modri deo usana, trepavice koje su počivale na zavojima, udovi umrtvljeni pored tela. Čudno. Mislio je da je upravo čuo njen glas. Ovaj ton mu je bio nepoznat. Nije mogao pobeći pomisli da se umesto rađanja njegovih molitvi rodila još jedna njegova ličnost koja planira da ga progoni. A onda oseti pogled na leđima. Koža mu je gorela ispod karirane košulje. Stegao je pesnice, zatvorio oči poput deteta koje se krije od čudovišta ispod kreveta i okrenuo se...

Kako smo se uopšte sreli? Poslednje sećanje ga je vodilo u zadimljenu sobu njegove vikendice. Spolja je oduvek izgledala bajkovito, i mamila je poglede prolaznika, medjutim niko nije znao šta se to unutra zbivalo. Nije im bilo poznato svako njegovo rađanje u tih par zidova, svaki bes koji su osetile prazne čaše, a i njegovi prsti,a ni bogatstva koje je krio unutra. Svi su znali da voli da čita, i bili su upoznati sa njegovim kolekcijama, iz nekog razloga su im se uvek divili izdaleka, a nikada se nisu usuđivali da uzmu neku od knjiga i osete taj dodir papira i miris reči. Ipak, baš ovde su se krila njegova najvrednija dela. Mnogima su verovatno i bila nepoznata, ali on je znao njihovu vrednost koja se krila u tome da ga polome u najsitnije komade a zatim ponovo sastave, iznova, kao drugu osobu. Te nisu bile za diranje, nisu bile za svakoga. Pa kako se na kraju prebacio iz vikendice u ovu prostoriju, i bio ograničen samo na nju i uzani hodnik koji joj je prethodio? Šta je čitao? Naprezao je um da se vrati unazad, da pokuša da poveže deliće ove zagonetke. Onog trenutka kada se okrenuo ka krevetu, primetio je nešto novo. Konačno nešto novo. Na njenom krevetu je pisalo ime. I reči su počele da se kovitlaju među trepavicama, same od sebe....

"Ja sam bila ta koja je živela u prošlosti. Budćnost i sadašnjost kao neizvesne mi nisu bile ni najmanje primamljive. U prošlosti sam se sebi dopadala čak i manje nego sada, ukoliko je to uopšte bilo moguće, ali su me svi ti dani rodili ponovo kao ovakvu. Bila sam ona koja je živela u 60 kvadrata sa još pet članova porodice. Ona koja je na terasi svakoga dana pila kafu sa bakom. Ona koja je znala da ne zatvori kapiju na dvorištu iz inata. Ona koja je za tih 5 ljudi bila spremna da se odrekne svega, uključujući i sebe, da bi videla osmehe na njihovim licima. Po cenu svega. Po cenu toga da se oseća kao najmanje voljeni član te družine, da bude krivac čak i kada nije učesnik, da nema ništa svoje osim ljubavi prema njima. Tako je i počelo celo to putovanje po čudesno oštrom univerzumu jedne mene. Istina, uvek sam nekako živela izdvojeno, od drugih, od sebe. Lebdela bih među srećama i problemima dok se ne bih izgubila i pokvarila i jedno i drugo. Gušila bih se među svim tim sunčanim danima detinjstva. I nikada nisam, niti ću, prihvatiti da se odreknem tih sećanja. Ona su bila jedini čisti deo mog postojanja. Međutim, kako je to oduvek i bivalo sa mnom, ono u šta sam čvrsto verovala bi se obistinilo. Ključni deo mene je bio taj da nisam mogla da živim bez problema za rešavanje. Koliko god mazohhistički zvučalo, uživala sam da posvetim sve rešavanju i preuzimanju odgovornosti tih vrsta. Nisam verovala u čistu sreću, bez neke cene, jer nikada nisam imala priliku da je susretnem. Ukoliko je neko bio srećan, samo srećan i ništa drugo, mislila sam da nakon toga sledi jako veliki suđeni teret, i obrnuto. Tek nakon dosta godina sam shvatila da možda to nije princip vezan za sve ljude, već sam ga nametnula sebi i samim tim proživljavala. Pa tako isto što se tiče tog detinjstva. Četiri godine od danas, setiću se jedne žene koja će promeniti moje biće iz korena, a da toga nismo bile svesne ni ona ni ja. "

Nežno je prešao vrhovima jagodica po zavoju koji joj je prekrivao čelo. Jesi li to bila ti? Nije poznavao ni jednu tebe. Nije poznavao nijednu ženu koja je mogla da piše a da ga to zainteresuje više od 5 minuta ćaskanja iz kulture. Je li ona uopšte pisala? Spustio je ruku na vrat ponovo. Sada je imao osećaj da ga nešto guši iznutra, kao da ga izjeda. Morao je da se seti. Da se seti odakle mu uvid u ove reči, je li ih sam izmislio, ili mu ih je neko poslao, ili ih je pronašao, ili čuo, morao je da zna. Ali njegov um je sada igrao igrice. "Pa hajde, seti se kada si tako pametan." Udario je potiljak dlanom desne ruke. "Misli!" Užasavao se ponekad te unutrašnje borbe kada niko nije ni gubio ni pobeđivao, već se sve samo vrtelo u krug.

"Mama je bila moj heroj. Znala sam danima da posmatram te njene prelepe oči, i strogo lice, a ipak neverovatno blago. Postala sam svesna koliko sam joj pritiskala već ogromni teret svojim nestašlucima, pa sam se u tim godinama samo trudila da joj se sklonim sa puta i pričam sa njom samo onda kada joj to odgovara. Ponekad bih jako nepravedno osećala nervozu zbog njenih reči, pa sam težila ka tatinoj strani, ka njegovom naručju i postavci razmišljanja. On je na neki čudnovat način nosio boli svoje porodice svuda po sebi i ja koja sam to uvek osećala, mislila sam da sam dužna da mu ih olakšam zagrljajima. Mama je bila moj heroj, a tata je bio nešto božansko, propaćeno biće koje je beg i utehu od loših pronašao u nama. Nisam im priznala da sam zbog opsednutosti svojom ljubavlju prema njima kupila kartu u jednom pravcu u beznađe jedne devojčice. Oni su morali ostati u neznanju posledica koje je moje biće pretrpelo. Te godine, spakovala sam sve deliće sebe u ranac i nestala. Nikada se neću vratiti, mada se činilo da to niko ne primećuje sem mene. I nije."Bilo mu je muka. Slike su se smenjivale munjevitom brzinom, i nije im više mogao pobeći. Znao je da će alkohol nekada doći po svoje. Sve one crne rupe koje je imao nakon mnogih noći, nisu bile rupe, samo su bile crne pa ih je on gurao negde duboko u podsvest. Okrenuo se ponovo ka prozoru želeći vazduh. I vratio se. U taj dan. Dan kada je upoznao nju i jednom rečenicom započeo vrtlog tajni koje nije mogao podneti, a morao je. To je bila njegova kazna.

Noć, decembra 2016., sedeo je na terasi i čekao da dodje njegov trenutak, trenutak inspiracije, mučenja i suočavanja. S radošću ga je dočekivao. U ove krajeve nisu često zalazili noću, obično je podne bilo prepuno kojekakvih ljudi koji su mu se gadili. Gledao je u maglu i nije joj nazirao ni početak ni kraj. Kada je već pomislio da ludi, ugleda siluetu kako se vuče asfaltom. Delovalo je kao da vidi skelet koji grebe čvrstu površinu krajevima kostiju. Prišla je i upitala da li ima upaljač. Evo, još jedna klinka koja će da traži upaljač, pa cigaretu, pa piće, pa zatim prenoćište i onda verovatno pare. Bilo ih je dosta takvih ovde. Ali hajde, bilo mu je jako dosadno pa je prihvatio izazov. Na njegovo iznenadjenje ili zaprepaštenje, devojka izvadi svesku iz ranca i zapali je. Bilo je nešto čudnovato lepo i tužno u njenom pogledu ka plamenu. On kao on, morao je upitati šta je to bilo, kad je već prihvatio ovaj izazov na prvom mestu. "Moje priče i pesme", odgovorila je napuklim glasom. Kao da ga je upravo neko pogodio nožem u slepoočnicu. Kakav zločin. Kakav zločin nad samom sobom. Nikako nije mogao da razume šta je to moglo da natera tako nesvesno biće da spali svoje snove i drži ih u ruci dok joj padaju po nogama.

"Dok su crkvena zvona najavljivala početak dana, ona je nemo je posmatrala grč, tek nalik na čežnju, kako se presijava preko njenog lica. Sve je bilo mutno, gde god bi se okrenula. Pogledala je kroz prozor, magla se protezala tik iznad zemljišta, gusta, tako da su svi predmeti bili u senci. Pravi trenutak da se nestane, pomislila je. Nije želela da sanjari danas, pa je polako preklapala teške kapke sve dok kroz trepavice nije ugledala stvarnost. Stvarnost je uvek bila unutra, u duši, samo je malo ko to znao. Sva dešavanja, ljudi, sve su to bili prikazi, dok su se ona prava lica mogla videti tek zatvorenim očima. Ona je znala da suštinu može shvatiti samo u okviru svog uma, iako se plašila. Ipak je pustila sve svoje ličnosti da se sastanu, pa je posmatrala animiranu reakciju. Sve one zajedno su se slagale u jednom-obožavale su svaki bol koji su osetile. Zbog toga su mogle da sijaju, jer su već sedele dugo u mraku, tražile i pronašle prozor kroz koji su sunčevi zraci mogli da se uvuku. Tih par trenutaka u smiraj dana značile su joj večnost raja. Znala je da će opet postati senka, prazna silueta poput onih u magli čim otvori oči. Ali tek toliko snage je imala, samo za jedno pitanje. Jeste li ikada čuli za “atlas sindrom”? Sada je moralo sve ispočetka. Potpuno bez kontrole nad svojim telom, gotovo beživotno, zakorači ponovo u maglu i nestade.."

Da li su njene oči bile njegova vrata do raja ili naprotiv, vrata ka paklu?

Odavno nije spavao mirno. San ga je napustio. I kada bi prevario sebe da odmara, tišina oko njega je znala. Znala je sve nemire koji se kovitlaju oko postojanja uvek, prate ga kao što senke prati čoveka. Često nije znao šta bi rekao ranama, da li bi ih sažaljivo zagrlio ili produbio... Znao je da se upotpunjuju, ne bi postojali jedni bez drugih, te su živeli u destruktivnoj povezanosti. Nakon što je danas otvorio oči, 20 minuta nakon ponoći, tišina mu je šaputala nešto drugo. "Ispričaj joj svoju priču. Ispričaj joj onu koju si sakrio na papiru punom iscrtanih trouglova svog života i krugova šolje ispijenih kafa. Hajde, budi hrabar, podeli je sa nekim." I ovog puta, tišina nije dozvolila da je ignoriše, postala je toliko...glasna. Izvukao je papir iz džepa i krenuo...

“Meni”

Krvarim od buke. Krvarim od tišine. Umrtvljenim pokretima čelične ruke pokušavam da dodirnem krajeve trenutaka koji se kovitlaju nad mojim urnebesno zbunjenim umom. Ujedno, pokušavam da se otrgnem tom monotonom šarenilu koje me okružuje. Ko sam danas? Zašto nisam čovek od juče? Čemu toliki teret koji se podiže iz kakvog bezdana i uporno mi pritiska grkljan isisavajući sav vazduh i svako slovo? Nisam umeo da odgovorim. Moje nabrekle vene su trpele noževe sujete koji su se zarivali tako duboko utiskujući činjenicu da mi istine izmiču. A umeo sam nekada. Umeo da budem tako divno pravedan prema svojim uspesima i patnjama, samo je to negde u međuvremenu i međuprostoru naprosto iščezlo. Odraz u ogledalu sam razbio. Nije mi bio potreban. Taj preoštri portret mi je prikazivao neznanca, a ja nisam mogao da podnesem egzistenciju još jednog ogavnog ljudskog stvora u ovom obrisu života. Stoga sam ga ubio. Nisam žalio. Savest mi se očajnički zahvaljivala na ovom činu jer je bila srećna što više ne postojim da je pritiskam teretima beskrajno. Negde u ćošku se javio eho, nalik mom glasu, radosno podrugljivo dobacujući da ja ne mogu biti ništa drugo do jedna utvara. Rekao sam mu da je demon i nastavio da ne osećam silne, vetrovite udarce o otupelu kožu. Ma umro sam ja. Nekad davno i nekad neprimetno. Možda je ceo moj život i bio besciljna, đavolska zabluda. Nisam znao. A i od pitanja sam odustao. Shvatio sam da ovim slugama pomračine moj glas izaziva porive za ubistvom, ili čak samoubistvom, a moja pojava prkosi svim teorijama zdravog razuma. Na stranu to što nisam znao pomenute teorije. Oprostićete mi, ali ja nisam rođen nikada sa tim poklonom. Sva moja zemaljska rađanja imala su na dar zagonetke bez rešenja. Doduše, ni umiranja nisu bila ništa manje darežljiva.

Ipak, jednom sam napisao pesmu. Nemojte se smejati, mnoge noći sam prosuo nad njom. Suludi naziv, slika mog karaktera, glasio je - Značaj beznačaja.

Dakle.

Otići ću jednog jutra. Divnog, maglovitog i mračnog jutra.

Niko neće znati gde, sa kime i zašto.

Pa čak ni ja.

Rastanak sa tobom se neće odigrati jer rastanke mrzim celom svojom dušom,

ma kolika ona bila.

Koračaću brzo,

hitro,

zamišljeno

i bezvučno.

Ali ću te voleti. Negde na papiru.

Napisaću ti reč. Ili dve. Ili hiljade.

Biće apsolutno beznačajne i apsolutno pune ljubavi.

I bola.

Čežnje ili patnje.

Pune mene.

Oslikavaću se grubim ivicama vrele šolje popijene kafe u neumornim noćima traganja.

Gledaću tvoju priliku u začađenom staklu prozora.

Onda ću napokon otići.

Ja. Tu.

Mojim putem.

Ali sve ovo zvuči poznato, zar ne?

Nikada nije pronašla svoj topli dom u koverti i nikada nije rođena u nečijem poštanskom sandučetu. Jer bilo je sve poznato. Šizofrenik, napisao sam pesmu samom sebi.

Duboko je udahnuo i zadržao vazduh. Ovaj dan je rešio da bude pun obmana i zbunjenosti, pa je želeo da se vrati na spavanje. Medjutim, kao nagradu za podeljenu priču danas je dobio nešto. Danas mu je ona odgovorila. I te reči koje je izgovorila su zasekle njegove zenice toliko duboko da je momentalno osetio toplinu izmešanih osećanja kako se sliva niz hrapavu kožu lica. Kada je dlanovima dotakao obraze, shvatio je da su suvi, u potpunosti. Rekla je "Napisao si tu pesmu meni. Samo to još uvek ne znaš." Bio je prestravljen. Tužan. Nemoćan. Mislio je, kako tako krhka stvar poput nje, staklena, predivna može zaslužiti tako ogavnu priču, pesmu? Bilo koju reč od njega. Naredni dani su proticali u postavljanju pitanja bez odgovora, koje mu je izazivalo takvu frustraciju da je u nekim trenucima poželeo da prevrne krevet na kome je ležala i prekine ovu agoniju. Pronašao je sebe u osećaju besa i bezvrednosti, onaj trenutak kada ljudi žele odgovore, ali ne odgovore koji će im otkriti istine, već one koji će biti potpora njihovoj zabludi. Da li je jedno moglo poneti krst iskrenosti i prihvatiti je?

It all started with a bang.

The world came into fruition. I ate the fruits and became laden. They were slowly digested as I quickly figured out how my stomach worked. After being torn apart by my rock solid, white teeth inside my oral cavity; I catapulted the remains into my throat using my tongue and that's when I realized: it's my first time swallowing. As I was in an upward position, I felt the bits of fruit slowly moving down the organic pipe of meat and blood inside my body; eventually stopping and holding still. This moment of respite for what was once live matter only served as a calm before the storm, as the acidic spinning death machine inside my belly was preparing to devour it and make it a part of me. At that moment I felt a chill down my spine while realizing my body would never be the same again. Bits and pieces of myself were replaced by atoms not known to my person until this point - I ate a banana and now I'm more in tune with my primate ancestors. Realizing this fact a new sensation entered my brain - one of pure exhilarating ecstasy: I'm 5 years old and I just took a dump inside my diapers.

And that my dear readers, is the first memory I can remember.

Thank you.

Srećna vam vječnost, a ne rođendan

Danas slavimo njihovu poeziju, čovječnost i sve ono što su nam ostavili.

Na današnji dan rođena su dva velika srpska pjesnika, Duško Radović i Matija Bećković.

Svaki život je jedno umjetničko djelo, a od nas zavsi kakvo je to djelo, kako je to Matija izjavio u jednom intervju prošle godine za njegov osamdeseti rođendan.

A po mom mišljenju, on je napravio jedno veliko i začajno djelo.

Otac Matijin, Vuk Bećković, bio je oficir Jugoslovenske kraljevske vojske, u Novom Sadu u Petrovaradinskoj kasarni.

Majka, Zorka Taušan, porijeklom iz Vojodine.

Kasnije Matijin otac odlazi u Velje Duboko, Rovci, u Crnoj Gori, da bi izbjegao zarobljeništvo.

Tu Matija završaa osnovnu školu, a gimnaziju upisuje u Kolašinu i Slavonskom Brodu,a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu.

1959 /60 upisuje Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.

Redovni je član Odeljenja za jezik i književnost, a članstvo u SANU za dopisnog člana je izabran 15.12.1983, dok je redovni član od 25.04.1991 godine.

Matija Bećković je pjesnik kome ne nedostaju čitaoci i publika. Isto se može reći za njegovo političko ,,recitovanje". Jednostavno, Matija umije da kaže ono što hoće, da zavede.

Vera Pavladoljska je njegova prva poema, a ujedno i prva ljubav. I ne znam baš mnogo onih koji su se oženili svojom prvom ljubavlju. Pomiješali su se život i poezija. A poezija je kako on kaže njegov život, i njegovaa prva i poslednja ljubav.

Nagrade i priznanja :

Orden Svetog Save drugog stepena

Orden Belg orla, Veliki krst

Komandir Ordena Karađorđeve zvezde

Orden ,,Marko Daković"

Sedmojulska nagrada za književnost (1989)

Povelja Karađorđe 2005.

,,Nagrada Radoje Domanović " za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri

Književni vijenac Kozare 2008.

Umjetnički venac 2014.

Počasni građanin Subotice 2016.

Velika povelja Brankovog kola 2020.

Lakoća egzistencijalizma

Skoro negdje vodih diskusiju sa momkom o tome šta je zapravo sloboda. Tu sam shvatila da nam se zamisao o slobodi i njenim granicama razilaze, tako je nastao i ovaj tekst.

Za njega je rat je mir, ropstvo je sloboda.

(PS. i dalje tako mislim, Vuče)

Rekao je da ne shvatam slobodu i da ona ima granicu. A ja mislim i time se i vodim da je sloboda stanje uma.

Ali zapravo, kada pogledamo, koliko je zaista čovjek slobodan, i da li je zapravo ikada slobodan, osim kada umre?

Evo zašto ja tako mislim. U priču moram da pomenem i neke književnike, jer oni su uticali na mene i na formirano mišljenje.

Daću za primjer ljude koji još uvijek žive u plemenima (kao npr. Navaho indijanci- razlog zašto njih navodim je jer sam skoro gledala dokumentarac o njima, ali o tome više ću neki drugi put) su daleko svesniji sopstvenog izbora i slobode – uprkos smrtnoj opasnosti ne popuštaju u svom izboru. Mi, jaki i sposobni ljudi, pristajemo da slušamo kralja/ predsjednika umjesto da izaberemo nekog drugog, ali mi slušamo ovog, jer zašto bi nama bilo dobro da bude bolje?

Dok siromašnih kojih ima daleko više od bogatih ne rade ništa da to promijene. To je čudno, jer svaki čovek sebe određuje i posjeduje svijest o slobodi i odgovornosti.

Čovjek je prelaz, čovjek je kretanje, čovjek je stalno formiranje – to je ono što kaže Sartr.

Svaki čovjek sebe određuje i svakog čovjeka čini njegovo delanje.

Sama filozofija njegovih djela je prelaz, prelaz i miješanje granica - čovjek je taj prelaz.

Sartr kaže: „To znaci da čovjek najprije egzistira, da sebe susreće, iskrsava u svijetu i da zatim sebe definiše… Čovjek je ne samo takav kakvim sebe pojmi nego i takav kakav sebe hoće, i kako sebe pojmi nakon egzistencije, kako sebe hoće nakon tog poleta spram egzistencije; čovjek nije nista drugo nego ono što od sebe čini. Takvo je prvo načelo egzistencijalizma. To je također ono što se naziva subjektivnošću i što nam se pod istim imenom prigovora.“

Kao prvo načelo egzistencijalizma Sartr navodi subjektivnost koja može da bude i prvo načelo humanizma. Tu je preklapanje Montenja i Sartra.

Upravo u pojmu subjektivnosti je ono što Montenja i Sartra čini i humanistima i egzistencijalistima. Subjektivnost o kojoj oni govore je moderna subjektivnost, iako je vremenska razlika između njihovih filozofija četiri vijeka. Modernost njihovog shvatanja subjektivnosti čini pojam slobode koji se vezuje za nju.

Montenjeva autonomija predstavlja upravljanje ličnim životom, oslobođenje uticaja tradicije i oslobođeno mišljenje, traganje za sopstvom.

Međutim, Montenjevu autonomiju možemo i da vidimo kao ograničenu, kao slobodno delanje i biranje sopstvenog puta, ali u okviru zakona i pod bremenom kulture i istorije. Smatram da sloboda o kojoj Montenj priča nije potpuno odsustvo svake norme i determinisanosti.

Međutim, Montenj kaže: „Unaprijed misliti o smrti znači unaprijed misliti o slobodi. Onaj ko je naučio da misli o smrti taj se odlučio od robovanja.“ Ko uči da umire, uči da živi.

Bitna je svijest. On smatra da se smrti treba oduzeti neobičnost, neočekivanost. Smrti treba biti svjestan jer se time čovjek oslobađa potčinjenosti. Čovjek uvek mora biti „u čizmama i spreman za polazak“ jer je čovjek prelaz i tog prelaza mora biti svjestan.

Svijest donosi slobodu.

Sartr smrt takođe ne vidi kao prepreku slobodi. Naime: „Smrt, kao vanjska granica, ne pogađa slobodu u životu. Tako sloboda ostaje apsolutno neograničena, pa svatko nosi apsolutnu odgovornost za ono što čini od sebe, za svoj samoizbor.“

Zapravo kada bolje pogledamo čovek je osuđen da bude slobodan, da ne bira kada će se roditi i kada će umreti, ali da bira sve između toga. Sloboda tako sa sobom donosi i odgovornost.

„Toliko su nam zatezali povodac da više ne umemo da idemo slobodno.“ Ovako Montenj shvata čovjeka potpuno nesvesnog slobode koju ima. Čovjek je delatno biće. Zato Montenj i kaže: „Opasnost nije bila da činim zlo nego da ne činim ništa.“ Zar slično ne misli i Sartr kad kaže da čovjek „nije slobodan da ne izabere: on je angažovan, treba se odlučiti, i apstinencija je izvestan izbor.“ Čovjek kao totalno angažovan i totalno slobodan stalno je pred izborom. On stalno bira.

Na kraju krajeva, možda ipak ne moramo da razumijemo slobodu?

Jer najljepše su to rekli naš veliki pisac i akademik, Matija Bećković : ,,Čovjek nije manje nego voda. A voda ne umire. I da živimo hiljade godina, prošle bi kao jedna, jer godine su tu da dođu i odu.”

Takođe, vojvoda Vojvodine, Mika Antić, rekao je o slobodi sledeće: ,,Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice. ”

Чесма „Четири лава“ је једна од најпознатијих грађевина у старомјезгру Сремских Карловаца, као Просторне културно-историјске целине изузетног значаја за Србију. Чесма „Четири лава“ је подигнута 1799. године, у част завршетка радова око првог водовода у Сремским Карловцима. 

Novosadska Sinagoga se, pored svoje primarne namene, vrlo često koristi i kao koncertna dvorana i to većinom za muzičke programe koje organizuje Muzička omladina Novog Sada. Zbog izuzetne akustike i monumentalne unutrašnjosti ona je izuzetno popularno mesto za održavanje koncerata.